jugo će, kažu
utorak, 21.12.2010.
eto me
. . .nešto sam u zadnje vrijeme zaglavinjao po bolnicama, valjda me stiže godina proizvodnje. . . .i tak, ležim ja u bolnici, ful mi nije dobro(nekakva me žilica gnjavi), kad ono dolazi sestra da mi izmjeri tlak. . .i kao što rekoh, nije mi dobro, ona mi mjeri tlak kad li joj se lagano rastvori uniforma i zabljesnu me prekrasna put. . .isti tren mi je bilo bolje i, moram priznati, tu je počeo moj oporavak. . . .kasnije si mislim, hvalimteBože na prekrasnoj terapiji. . . .usput, jeste li primjetili kako su sestre u uniformama opako privlačne (većina), a kad se skinu u civilku za mnogima se ne bih okrenuo. . . .hm, lažem, ja se često okrećem za ženama
. . .nekak me pisanje u zadnje vrijeme baš i ne ide, ali rado pročitam par blogova u kojima prepoznam i svoja razmišljanja, koji put i svoje driske. . .a preko komentara koje čitam u istim tim blogovima nickovi kao da poprimaju izgled, mogu ih vizualizirati (osobnost). . .bar tako si utvaram
četvrtak, 02.12.2010.
država i ja
. . .baš si nekak mislim, nisam tak jako loš, plaćam porez koliko moram, ne pišam po gradskim trgovima, eventualno dignem nogu uz neko drvo na osami (da ne sramotim rod), dakle, prosječan poreski obveznik, al me se država ipak naklatila. . .nekom čudnom kozmičkom šalom kad god me stigne, noge mi digne i pod krinkom, nazovi pravednosti mi ga gadno uvali. . .jer kad država uvaljuje uvijek dvajst centi dublje uleti. . . .čak su mi i sliku u novinama objavili. . .jedino kaj je dobro je to da mi slika nije među čituljama. . .no, koji put se uspijem izmaknuti, nadam se da ću i sada, al jebe se njoj, ona tuđim kurcem po koprivama mlati i ništa je ne boli. . . .i pitam se, kakav je to seks kad samo jedna strana uživa?
utorak, 30.11.2010.
Možda opet
tek pozdrav, kratak,
iskra prepoznavanja,
možda.
pogled na stranu,
ne prepoznajem te više.
opet pogled
u gomilu praznu,
nešto je tamo,
možda,
možda.
u prolazu
i tvoje oči,
pogled razumjevanja.
naći ćemo,
možda.
sijeda kosa,
poznate oči,
iz prolaza, prošlosti.
trebali smo zastati,
možda!
subota, 27.11.2010.
zanoktica
. . .jučer pričah s kolegicom o muško-ženskim odnosima, jebeš ga, vječna tema. . .i kak je red, dođosmo na djecu. . .btw, ak čovjek hoće da se ženska raspriča treba ju samo potaknuti na priču o vlastitoj djeci. . .ako su manja, priča je o kakanju, podrigivanju, zdravoj prehrani, opet o sranju, onda puno o inteligenciji (nemreš vjerovat, već sa nekoliko mjeseci neka su djeca sposobna rješavati diferencijale). . .ako su veća i priča je proširena (i sranja su veća). . .elem, u cijeloj toj priči očevi i ne postoje, ponegdje zaslugom nas samih, a većinom zaslugom majki. . .naša uloga se uglavnom svodi na nepriznati unos novca u kućnu blagajnu. . .i, ako je majci za birati, zanoktica sina ili ruka do lakta od oca tog istog sina, za njih nema dileme, reži, reži ruku do ramena, samo ne diraj zanokticu. . . .makar ta ruka i doprinosi da taj sinak lagodnije živi. . .ljudi moji, tko je tu lud?
. . .eto tako, malo me razljutio taj razgovor tako da nisam okrenuo na temu seksa, a i imao sam dogovoreno trpanje pa mi nije bila priša. . .
. . .ali neće mi se drugi put izvući. . .polako pletem mrežu, strpljivo, phehe, jedna od rijetkih blagodati godina
